Mladi srpski genijalac stvorio napravu koja će spašavati milione života!

Млади проналазач, Стефан Веља, одушевио је свет и Србију својим достигнућем са само 18 година. Направа коју је патентирао за разбијање тромба у организму освојила је прво место и златну медаљу и орден на фестивалу проналазака "Еурека" у Бриселу.

http://www.brussels-innova.com/

Он је победио је у жестокој конкуренцији више од 40 иноватора у области заштите здравља. Стефанов проналазак је величине стента, има електрични чип, а сама основа је од пластике, док је мрежа од легуре нитанола.

https://en.wikipedia.org/wiki/Nickel_titanium

Овај млади Новосађанин и матурант гимназије "Јован Јовановић Змај", скромно говори о својим достигнућима, али и плановима за будућност. Он је учествовао на многим такмичењима до сад и освајао вредне награде, а како каже природне науке, нарочито физика је оно што га је одувек занимало.

Поред науке, бави се и музиком, свира клавир и гитару, игра тенис и бриџ и како каже за све има времена. Када су у питању његове личне амбиције, мотивација и дисциплина у раду, каже да је спреман сам да се гура кроз живот и да се труди.

 

 

 

Како си дошао на идеју за овај проналазак?

- Сама идеја за уређај ми је синула када сам се пријављивао за један научни камп у Финској. Тада је требало нешто да пријавимо као идеју. Имао сам период када нисам могао ништа паметно да смислим, али кроз један разговор са родитељима споменули смо тромб који је отац тада имао у нози. Убрзо ми се склопила идеја у глави и знао сам шта желим да урадим.

На који начин би тај уређај функционисао и како би изгледао?

- Што се тиче самих детаља у то не бих смео да залазим, али овако оквирно то је једна мала направа која би се на исти начин као стент убацивала у организам и док је тамо она се фиксира у неки крвиним суд. Циљ јој је да заштити виталне органе од штете коју тромб може да направи тако што уђе и запуши крвни суд. Када тромб налети на направу она га физичким путем заустави, након тога се покрене механизам који ће хемијски и локално да га разради. Корисник све време има податак о томе шта се дешава у направи .Да ли треба да се посети лекара, да ли има неке опасности или не и најбитније не ремети ни на који начин корисников свакодневни живот.

Да ли су ти се јављали можда неки клијанти за откуп твог патента после победе и свега?

- За откуп ми се још увек нико није јављао. Међутим звали су ме да попричамо и разговарамо о изуму ио свему што сам замислио. Надам се да ће од тих разговора нешто да се реализује и да ће бити нешто од тога.

У Бриселу си добио прву награду, да ли је постојао начин да одеш лично по њу?

 - Нисам, нажалост ишао. Нисам имао финансије да отпутујем тамо јер је сама котизација веома скупа 7600 евра. Путни трошкови би били превисоки јер је Брисел сам по себи изузетно скуп град. Те тако, лет, смештај, храна и све остало што би морао да платим би било превише.

Какву улогу је имала твоја породица у свему?

- Веома велику углогу је моја породица имала, већ од самог почетка када су ме подржавали у тој идеји. Од малих ногу када су ме подржавали у мом интересовању за природне науке, па и за ову идеју. Максимално су се залагали за мене, почев од финансија па до подршке и саме помоћи око налажења људи са којима бих могао да се косултујем са људима из поља медицине, јер ми то није била блиска област. Мајка је дизајнирала већи део плаката и постера. Ја сам јој само објаснио шта треба да буде на њему, на чему је акценат, она је све остало урадила.

Зашто не планираш да наставиш студије у Србији?

- Ако бих могао мислим да бих изабрао да студирам у инсотранству, јер су услови доста бољи. Мислим да би ми само студирање у иностранству, поред знања више помогло да даље наставим неке студије или да нађем запослење или слично. Млад сам још увек и знам да ће ми недостајати ствари које имам овде пријатељи, породица и лагодан начин живота када не морам да бринем да ли ће ми нешто бити скувано, оправна и слично. Али, снаћи ћу се и што се тога тиче иу иностранству, мораћу пре или касније аи знање које ћу добити је много веће.

Који факултет би уписао?

- Конкурисао сам за Кембриџ и сада зависе да ли ће ме примити или не. Такође, имам опцију да студирам у Хелсинкију, тамо су ме позвали након што сам учествовао на њиховом кампу. Ако ништа од тога се не реализује, остао бих овде на ПМФ-у у Новом Саду.

Колико је тешко по твом мишљењу успети у Србији као млад човек?

 

 

 

- Мени је најважније да на поштен начин испуним себи циљеве која сам зацртао. То би значило да и докторирам. Волео бих да живим живот какав желим, да се бавим природним наукама, конкретно физиком највероватније, да имам времена за своје хобије као што су музика, спорт, да оснујем породицу. Можда сам ја то све прерано замислио, али нађем врмена и да маштам. И наравно, када су финансије у питању волео бих да приуштим својој породици живот какав мислим да заслужују. То је за мене успех. Нажалост, мислим да је у Србији то данас тешко изводљиво и да што се тога тиче, мислим да би било боље да се за почетак школујем у иностранству. А касније, ја се искрено надам да ће услови бити такви да ћу ја моћи да се вратим у Србију и да ту живим касније.

Да ли имаш неку поруку за своје вршњаке и за све младе људе у Србији?

 - Пре свега, мислим да свако треба добро да размисли који факултет жели да упише. Битно је пронаћи компромис између тога што воле и онога што ће им у животу бити корисно, од чега ће моћи да живе. Не бојте се да размишљате креативно и отворено, јер мислим да свако ко је нешто више у животу постигао је у суштини радио нешто конвенционално и нешто што сем њега нико раније није и за то првенствен треба имати храбрости и не плашити се упуштања у тако нека размишљања . ће спашавати милионе живота!